6/3 – расадник талената

   Научила ме је Аска

Свет је испуњен музиком, плесом и ритмом. Понекад нисмо ни свесни да се плесом можемо одбранити и од сопствене смрти.

    Временом одрастемо и схватимо да је музика, не само уметност, већ и излаз из различитих ситуација. Аска ме је научила да треба бити сигуран у себе. Њена самоувереност је очарала вука, који је представљен као гледалац. У реалности сви смо ми вукови, зар не? Очарани смо нечијим талентом,  али настојимо да уједемо ако увидимо грешку. Заокупирани смо другим људима, не видимо себе .Можда вук није желео стварно да поједе Аску. Никада не можемо бити потпуно сигурни. Млада овчица зна своју судбину, али наставља да игра. У једном тренутку чак и измишља нове кораке. Знала је да би због тога добила лошу оцену у школи, али је прелазила границу креативности. Готово је .Чобан је упуцао вука. Аска је спасена.

У животу тежимо ка томе да будемо најбољи, али морамо научити да је живот велика игра. У сваком тренутку можемо наићи на једну Аску или једног вука.

                                                                                      Јована Јанковић 6/3

Моја незаборавна пустоловина

Дошло је лето. Отишла сам код баке и деке у село. Обилазила сам кућу, двориште, башту. Подигнула сам поглед и помислила да још увек је ту…стара трешња. Залутам у прошлост. Сећам се…Ту сам проводила највише времена. Сваки долазак код баке и деке за мене је била нова пустоловина. Провела бих цео дан играјући се, а онда цврчци,скакавци и остале бубице објављују вече. Често бих скривала братовљеве играчкице. Сећам се… На то дрво сам се први пут попела и догодила се мала незгода. Повредила сам руку ,али ми није било жао, нисам плакала, јер сам то дрво много волела. Сваки нови долазак код баке и деке је била нова страница у књизи пустоловина. Уобичајено је било да се хвалим како је моја трешња најлепша. Вече бих провела седећи испод крошње и гледајући како се једна по једна звезда ниже на небу. Трешња је као и сва жива бића остарила. Обрасла је маховином. Дека је хтео да је исече, а ја то нисам желела,,за мене је то била трагедија. Прошло је две године од тог догађаја. Нисам могла да прођем баштом, а да је се не сетим. Од ње је остао један обичан пањ. Села сам и видела црвенкасто-жути хоризонт. Очи пуне суза, једна по једна силази низ образ, помислих:,,Сутра је нови дан“…

Вања Бендић 6/3

 

 

Advertisements

Песник је рођен

Прво место на конкурсу „Извор живе речи“ у Коларима освојила је Милица Господиновић 6/3 за песму „Врба“. 

Врба

 

Неравних црта лица,

тмурна, тужна

или како те други зову

жалосна,

мирно,

сасвим мирно

стојиш.

Образе прекриваш косом.

Рукама је помераш, придржаваш,

али  таман толико

да се ти,

сама,

не видиш.

Да ли те недостатак самопоуздања

наводи

да повијена, гледајући у стопала

тако мирно,

сасвим мирно

стојиш,

чак и када ти ветар запрети?

И зашто си тако тужна?

Зашто не проговараш?

 

Шта тајиш,

зашто стрепиш?

Бојиш ли се да ће ти неко

сломити гране?

И кога тако стрпљиво чекаш?

Птице долазе и одлазе,

певају ти о твојој лепоти,

кажу: „ Осмех ти лепо стоји.‟

Али,  не слушаш их, не мариш.

Већ још увек мирно,

сасвим,

мирно стојиш.

 

 

 

Шифра:     Зелени чај

ОРАХ

 

Иза куће стојао је,

бранио ме је, чувао ме је.

Сад кад су га посекли,

нестале су све моје емоције.

 

Иза куће стојао је,

корењима правио је брда.

Али кад је пао,

остала је само земља тврда.

Сви ораси који су пали

требали су нам за славу.

Сад све што могу видети

јесте голу зелену траву.

 

У срцу ми је остала

његова тужна храпава кора,

која сада плови

изнад плавог мора.

 

Сад је он негде горе,                                                                 Никола Васиљевић 6/3

у облику је дима.

Сад само са небеског балкона

може махати нама свима.

 

 

 

ДУЊА

Када је октобар

и јесен дође,

сво воће сазрело,

само она тек пође.

 

Жути се, жути

к’о сунце сја,

крај дворишта ћути,

о њој се само бринем ја.

 

Мирисом својим свакога заслепи,

на свачијем орману она блиста,

о њој утисци су увек лепи,

она је једна једина и остаће увек иста.

 

Када мраз крене

у пустоловину своју,

успава и њу и мене,

и пробуди нас тек за славу моју.

 

Упролеће крене да цвета, да бели,                                             Дуња Петронијевић 6/3

стабло је јако као муња,

сви су тада весели,

јер се буди наша дуња.

 

 

 

КАЈСИЈА

 

У дворишту испред куће,

сва мирисна и поносна

због свог сјаја,

стоји једна кајсија стара.

 

Пустила је своје гране

на све четири стране,

а крошња је њена

смарагдно зелена.

 

На ветру се њени плодови њишу

и за њима сви уздишу.

Иако је моја кајсија стара,                                                 Милица Настасијевић 6/3

она је у дворишту мом господарица сјаја.

 

 

ВИШЊА

 

Крајем априла вишња шири крила,                        Бела свила, проткана концем од тила.

У мају, у црвеном сјају.

А у јуну, осети крошњу тешку, пуну.

 

„Само ми је остало зелено одело.

Пу, да Бог да вам пресело!“

 

Нема више плода, појело се, шта ћеш.

„Пази, Огњене, са дрвета пашћеш!“

 

И тако, целог овог лета

седео је свако испод овог дрвета.

 

Вишња хлади нас, ми волимо њу.

Воли је и пас када нема нас.

 

Заврши се онда и то топло лето,

Дођи нама туго! Дођи нама сето!

 

У јесен је већ почела да жути.

Надам се да нико вест неће чути.

 

И већ кад позна јесен дошла је по вишњу,

Морала је она да замени крошњу

Морала да скине разнобојну ношњу.

 

Убрзо, након,обукла бели сако.

И баш тако видео је свако.

 

Да не поверујеш, готова је прича!

Видео је вишњу и дебели чича.

 

Огњен Ракић 6/3