Док сам читао роман ,, Мој дека је био трешња ” , размишљао сам о мом деки. И ја сам имао деку који је био другачији од свих . За њега је све било могуће . Увек је био насмејан и расположен. Много сам волео да се играм са њим , а највише сам волео да ми прича приче из свог живота. Могао бих написати роман о мом деки , али испричаћу једну причу.
Мој дека, Мирко, је био ловац. Кад год је имао времена волео је да прошета кроз шуму. Једног дана је угледао белоглавог супа. То је заштићена враста орла. Мој дека је почео да му оставља храну на исто место сваког дана. Орао је био све слободнији и почео да му прилази. Дека му је причао и, чак , га мазио. Орао се није плашио и ,једног дана, када је дека кренуо кући, он је кренуо за њим. Заједно су стигли кући. Бака је била зачуђена када их је видела, али је занла да је са деком све могуће.
Дека је направио велики кавез за орла, али никад није затварао врата. Дао му је име Марко. Орао је летео када дека није био код куће, али чим би чуо звук декиног аута он се враћао. Ишао је поред деке као пас, а дека је причао са њим. Увек је говорио да га орао разуме .
Било је то невероватно. Долазили су новинари и телевизија . Орао се никога није плашио док је дека поред њега . Можете ли замислити какав је био мој дека када је успео да се спријатељи са орлом? Моје приче о њему увек морам да доказујем фотографијама .
Нажалост, мој дека је преминуо када сам имао пет година. Много ми је жао што се нисмо дуже дружили, али често причамо о њему и, стварно, као у роману, док год га волимо и причамо о њему он ће бити жив.
Ако је истина да се људи, после смрти, претварају у нешто друго, мој дека је сада орао.
Природа има велики утицај на нас. Мења своје облике у зависности од годишњих доба. Лепоту природе свако гледа на другачији начин и пред тим призорима останемо затечени и усхићени.
Мали, травнати пропланак ми је пред очима. Трава више није бујна, густа и мекана. Пожутела је, полегла по земљи и склупчала се на њу. Више не шушти, не зуји као пре. Понека бубица или лептир који су залутали прођу кроз њу, али у брзини и не застају да је омиришу. У дну пропланка се налазе два стара, велика, разграната ораха.Поносно стоје и чувају становнике пропланка. Радују се своме роду и чаврљају са врапцима и веверицама о томе. Та граја ће да утихне и један поред другог ће да дремају. Понекад ће да отворе очи да провере да ли је онај други добро и да ли је још ту. Сада су се огранули бакарним плаштом као неки супер хероји. Кора широког стабла је попуцала и влажна. Чворновате гране лети стварају хлад, а зими дају заштиту ономе ко се нађе ту. На средини пропланка стоји усамљено млада липа. Воли да задиркује она два ораха како су стари, пожутели и оголели. Они мудро ћуте и смешкају се младости па јој не замерају. Витка, висока и млада не може да се помири са самоћом. Подалеко од ње се налази језерце које лети зна да пресуши. Сада је блатњаво, тамно и хладно. Нема веселих жабица и разиграних вилиних коњица. По неки златни лист долети на ветру, спусти се на површину воде и дода мало боје и шаренила. Језерце се нада да ће опет да оживи и угреје се када сунце проспе златне искрице на њега. То траје све док језерце има снаге и воље да прати сунчеву игру. Када га магличасти облак обавије оно се преда и умири. Тишина је оковала пропланак иако је тек поподне .Живот на пропланку је успорио корак, тера нас да застанемо и ослушнемо тишину. Једино ту тишину разбија мирис укусног грожђа и печене паприке.
Једноставност, мир, сјај и чистоћа су одлике на које нас упућује природа. Елегантна и нежна, а уједно дивља и снажна ослобађа нас умора, даје нам слободу и осећај сигурности.
Моји вредни шестаци, били су део школског пројекта: Рециклажа – игром до знања. Уз примену микробита развијали су критичко мишљење и решавали различите проблеме, едуковали се и развијали свест о значају рециклаже и очувања животне средине.
Допринос на плану српског језика огледао се у литерарним саставима на тему: Рециклирај – природу сачувај! Пристигло је пуно радова. Најуспешнији су нашли своје место на блогу и нешто мањи број радова на заједничком школском паноу.
Имате могућност да своје другаре мотивишете аплаузом након сваког приложеног рада. Заслужили су.
РЕЦИКЛИРАЈ – ПРИРОДУ САЧУВАЈ!
Анастасија Орозовић 6/1
Када сам била баш, баш мала,
мама ми је овакав савет дала:
Отвориш жваку и полако жваћеш,
али са омотом ти види шта ћеш.
Папир од жваке чувала сам тада,
нисам га бацила, јер природу волим.
Смеће се у канту баца,
и за тако нешто све људе молим.
Родитељи су ме научили да природу пазим,
да је волим, чувам и као бебу мазим,
јер знајте људи, даје се на знање:
За чување природе треба васпитање!
Сада сам порасла, па могу да бирам,
моја је одлука: Ја све рециклирам!
Сви нешто причају, а ништа не раде,
мрзи их и садницу у врту да саде.
Папир на папир, стакло на стакло,
то би сваког васпитаног у душу дотакло.
Кад камион товаре, смеће помешано чека,
ту рециклаже нема ни за лека.
Сви паметни говоре, природа је битна,
а свака друга ствар од ње је више хитна.
Али ја сам упорна, јер могу да бирам,
ја природу чувам и увек РЕЦИКЛИРАМ!
Зато све сад молим и ову песму пишем,
волећу природу док могу да дишем.
Чувајте се људи, не ђубрите свуда,
а природа ће онда подарити чуда!
Анастасија Орозовић 6/1
РЕЦИКЛИРАЈ – ПРИРОДУ САЧУВАЈ!
Сваки цвет и свако дете Захвално је кад се сете Да му дом чувају И да природу негују.
Све то наше ђубре,флаше и салвете Нашој планети Земљи штете. И ту су зато четири канте, разних боја, разних сврха, али намера је увек иста- да нам земља буде чиста.
То сваки човек мора да зна, У камион иде кеса сортирана. На депонијама су гомиле, Уз нашу помоћ биће их много мање.
Леп је знак и лако га је упамтити, Само треба мало главом промућкати.
Зар је важнија кесица чипса од лепог,веселог детињства, Парка пуног зеленила, Зар је важнија од воде и кисеоника?