6/3 – расадник талената

   Научила ме је Аска

Свет је испуњен музиком, плесом и ритмом. Понекад нисмо ни свесни да се плесом можемо одбранити и од сопствене смрти.

    Временом одрастемо и схватимо да је музика, не само уметност, већ и излаз из различитих ситуација. Аска ме је научила да треба бити сигуран у себе. Њена самоувереност је очарала вука, који је представљен као гледалац. У реалности сви смо ми вукови, зар не? Очарани смо нечијим талентом,  али настојимо да уједемо ако увидимо грешку. Заокупирани смо другим људима, не видимо себе .Можда вук није желео стварно да поједе Аску. Никада не можемо бити потпуно сигурни. Млада овчица зна своју судбину, али наставља да игра. У једном тренутку чак и измишља нове кораке. Знала је да би због тога добила лошу оцену у школи, али је прелазила границу креативности. Готово је .Чобан је упуцао вука. Аска је спасена.

У животу тежимо ка томе да будемо најбољи, али морамо научити да је живот велика игра. У сваком тренутку можемо наићи на једну Аску или једног вука.

                                                                                      Јована Јанковић 6/3

Моја незаборавна пустоловина

Дошло је лето. Отишла сам код баке и деке у село. Обилазила сам кућу, двориште, башту. Подигнула сам поглед и помислила да још увек је ту…стара трешња. Залутам у прошлост. Сећам се…Ту сам проводила највише времена. Сваки долазак код баке и деке за мене је била нова пустоловина. Провела бих цео дан играјући се, а онда цврчци,скакавци и остале бубице објављују вече. Често бих скривала братовљеве играчкице. Сећам се… На то дрво сам се први пут попела и догодила се мала незгода. Повредила сам руку ,али ми није било жао, нисам плакала, јер сам то дрво много волела. Сваки нови долазак код баке и деке је била нова страница у књизи пустоловина. Уобичајено је било да се хвалим како је моја трешња најлепша. Вече бих провела седећи испод крошње и гледајући како се једна по једна звезда ниже на небу. Трешња је као и сва жива бића остарила. Обрасла је маховином. Дека је хтео да је исече, а ја то нисам желела,,за мене је то била трагедија. Прошло је две године од тог догађаја. Нисам могла да прођем баштом, а да је се не сетим. Од ње је остао један обичан пањ. Села сам и видела црвенкасто-жути хоризонт. Очи пуне суза, једна по једна силази низ образ, помислих:,,Сутра је нови дан“…

Вања Бендић 6/3

 

 

Овај унос је објављен под Радови ученика. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s