Ми пишемо срцем

Радови ученика 6/2

Кажу да одрастам, а ја се осећам као дете

 

        Сви ми ћемо једном одрасти, постаћемо људи…

        Као што ни детињство није вечно, тако није ни срећа, јед да бисмо одрасли, мора да превазиђемо разне препреке и да у сећању сачувамо лепо и срећно детињство.

Када одрастамо, ми себи постављамо разне циљеве. Сваки дан смо све старији и паметнији. Одрастање има много својих чари, као и детињство. Како се мењају наша осећања, проблеми и обавезе, тако се мењамо и ми сами. Једна реч може да нас промени, растужи или охрабри. Много тога ћемо научити док одрастамо, али једну ствар ћемо морати сами да схватимо: мора да будемо храбри да би закорачили дубље у свет одраслих! Док се деца питају како је то кад одрастеш, одрасли се питају зашто су морали да порасту. Неки једва чекају да одрасту, док неки тога нису ни свесни.

Увек треба сачувати дете у себи, зато што деца имају позитиван поглед на свет.

Срце по срце и променићемо читав свет!

Деца треба да сачувају ведрину у себи и не дозволе одраслима да замраче њихов свет.

Дечији поглед на свет је јединствен, непоновљив и неухватљив. Чувајмо ово дете у себи и не дајмо да га затрпа бреме живота.

 

                                                                                               Елена Николић 6/2

 

КЕСТЕН

Дошла је јесен

И донела нам кестен.

Његове бодље плашише нас дуго,

              а он као лопта округао.

            Унутра је мекан као душа,

                а споља се наоружа.

        Кестене, на дрвету дуго стојиш,

     а кад паднеш, тешко се пребројиш!

         Кестен, на дрвету је смештен,

              а после лета он процвета.

                                                                                                        Миа Јаћовић VI2

 

Трешња

 

У дворишту баке моје,

гледам у прелепе гране твоје.

Лети ме твоја хладовина штити,

а у пролеће цвет твој замирише и те исте гране окити.

Ово трешњино дрво је засађено када сам рођена ја,

и то свако дете из краја зна.

То дрво зна све среће и туге моје,

а наше године заједно се броје.

Познајем сваки њен лист и плод,

гране и шта год.

Немој неко трешњу да ми дира!

То је моја оаза мира!

        Кристијана Дел Бијанко

Овај унос је објављен под Радови ученика. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s