Кад преко ноћи одрастеш…

Једно петаче, а већ песник! Толико пута озарена пред лепотом њених стихова и увек уплакана пред истином коју нам топло , нежно, а ипак зрело саопштава. Толико занемела и без текста кад се лепота преда мном рађа. Заиста, тако је сваки пут кад читам стихове Милене Менчанин, ученице 5/4. Ову песму без наслова послала ми је ових чудних, тешких, ванредних дана. Прочитајте је и одговорите ми на питање: Да ли ће поезија спасити свет? Ја одговор већ знам.

Када преко ноћи одрастеш

 и шарени свет се пред тобом руши,

 препознаш страх у очима света,

 осетиш зебњу у својој души.

                           Схватиш да сви су тако мали.

                           Природе ћуди никако да схвате.

                           Можда су мислили да су јаки .

                           Сада би природи да се врате.

Group of cute children lying on grass

                          

Стало је време, али ја растем

 и ту је сунце, ал дан је краћи.                        

  На дохват све је и тако далеко;

 Одговор тражим, дал ћу га наћи?

 

                           Времена имам, јер још сам дете.

                           Осмехом својим ја терам таму.

                           Хоћу да трчим, слободно дишем;

                           Да ли ћу смети у новом дану?

                         

  Када ћу небу рећи ,,Здраво“?

  Када ћу дуги пружити руке?

  Хоће ли пролећни,благи поветарац

  однети бригу,све ове муке?

 

               Учим и пишем, пролазе дани

               У моме свету све већ цвета.

               У њему сви су срећни и здрави,

                у њему сва су безбрижна лета!

 

                                                                                            Милена Менчанин V/4