Док сам читао роман ,, Мој дека је био трешња ” , размишљао сам о мом деки. И ја сам имао деку који је био другачији од свих . За њега је све било могуће . Увек је био насмејан и расположен. Много сам волео да се играм са њим , а највише сам волео да ми прича приче из свог живота. Могао бих написати роман о мом деки , али испричаћу једну причу.
Мој дека, Мирко, је био ловац. Кад год је имао времена волео је да прошета кроз шуму. Једног дана је угледао белоглавог супа. То је заштићена враста орла. Мој дека је почео да му оставља храну на исто место сваког дана. Орао је био све слободнији и почео да му прилази. Дека му је причао и, чак , га мазио. Орао се није плашио и ,једног дана, када је дека кренуо кући, он је кренуо за њим. Заједно су стигли кући. Бака је била зачуђена када их је видела, али је занла да је са деком све могуће.
Дека је направио велики кавез за орла, али никад није затварао врата. Дао му је име Марко. Орао је летео када дека није био код куће, али чим би чуо звук декиног аута он се враћао. Ишао је поред деке као пас, а дека је причао са њим. Увек је говорио да га орао разуме .
Било је то невероватно. Долазили су новинари и телевизија . Орао се никога није плашио док је дека поред њега . Можете ли замислити какав је био мој дека када је успео да се спријатељи са орлом? Моје приче о њему увек морам да доказујем фотографијама .
Нажалост, мој дека је преминуо када сам имао пет година. Много ми је жао што се нисмо дуже дружили, али често причамо о њему и, стварно, као у роману, док год га волимо и причамо о њему он ће бити жив.
Ако је истина да се људи, после смрти, претварају у нешто друго, мој дека је сада орао.
Павле Петровић 6/3
Српски са Јеленом 