Мој кутак

Свака генерација оставља трага у срцима нас професора, наставника, одељенских стаешина. Једна од њих, генерација рођена баш 1999. године,  наизглед ни по чему другачија, шачица дечурлије спремна на испаде, шале, згоде, а ипак другачија и посебна, успела је у мени да изнедри нешто што нисм ни знала да поседујем – стихове.

Без књижевних претензија, за разоноду нас самих, одељењске заједнице 8/1, настајале су ове песме. Готово у једном  даху,  у року од 72 сата,  полетеле су ове речи што на песме личе. Ми се у њима препознајемо. И то је довољно.

Без жеље да повреде и ране, већ  као доказ истинске повезаности, блискости и љубави која нас спаја, песме сам пустила у свет, да нађу одјека и у вашим срцима.

                                                                                                                              Разредна

                                                                                                                    Јелена Иванишевић

                                                                                                                       школске 2013/2014.

 

 

10.10.2015.

После почетничких стихова о ученицима, сви су ме од родбине питали: Кад ћеш ти о нама да напишеш песму? Па не може то по наруџбини, мислим ја. Прође неко време, и деси се Дечија недеља. Деца наше школе опробаше се највише у стиховима на слободну тему о својој породици. Добра је повод, а све што је слободно још боље је, те ја,  из дечијег угла једног од мојих синова, пробах да за почетак побројим најужу фамилију у једној песми. Питају ме моји:  Како сви да станемо у једну песму? Љубоморни, ваљда. Свако би хтео песму само о себи. Ја им кроз смех поручујем: Српите се. То тек треба да се заслужи.

ПОРОДИЦА

Четири је паран број:

мама, тата, ја и бата.

Четворо нас сложно дише,

број четири на вратима пише.

Четворо за столом седи,

смеје се љути, беседи.

У пару ил’ у троје

проблеми  не постоје.

Ил’ се реше ко од шале

кад четири раде главе.

За срећу ми треба мало:

мама, тата и још бата.

Па кад дођу баке, деке:

Лаки, Рајка, Миљка, Доца,

увек ведрих, насмејаних лица

-проширена породица.

А да песма буде фина

ту су тетке Драгана и Жаклина.

Да срећа буде још већа,

битан је и Бане, теча.

Као зачин, најдражи, силан

– ујка Милан.

Теткина деца: Огњен и Марија;

кад су крај мене, сунце ми сија.

Ко у песму није ушо

нек не замери сада мени.

Биће места и на свадби

кад синове мајка жени.

Једна од песама настала по наруџбини:

Аждајче

Не вајкај се, мила мајко моја

Ми смо злице, против људског соја.

Доброта се више не тражи код људи,

Зато ти мирна и спокојна буди.

Уз негативце не иде лепота

А с мало среће доћи ћу до спота.

Бићу главни јунак неког хорор филма

Ружноћа се цени, па се зато снима.

Кад постанем славан и тебе ћу звати

Бићеш срећна и поносна – аждајчета мати.

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s